Како се може продати или купити небо и топлина земље? То нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха ни бистрине воде. Па како их можемо продати? Сваки је делић ове земље светиња народу моме. Свака блистава борова иглица, свако зрнце песка на речном спруду, свака сумаглица у тами шуме, свака бубица – светиња је у мислима и у животу мога народа. Сокови у дрвећу прожети су сећањима на црвеног човека. Када мртви бледоликог човека оду у шетњу међу звезде, они заборављају земљу која им је дала живот. Наши мртви никада не заборављају своју предивну земљу, јер она је мати црвеног човека. Део смо земље и она је део нас. Мирисаве траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао браћа су нам. Стеновити врхови, сочни пашњаци, топло понијево тело и човек – све припада истој породици.
Када велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас како жели да купи нашу земљу, превише од нас тражи. Велики поглавица поручује да ће нам наћи место на којем ћемо лепо живети. Он ће нам бити отац, ми деца његова. Размотрићемо понуду да купите нашу земљу. А то неће бити лако. Ова нам је земља света. Ова блистава вода што тече брзацима и рекама није само вода, већ и крв наших предака. Ако вам продамо земљу, морате знати да је ова вода света, морате рећи својој деци да је света: сваки одраз у блиставом језеру казује догађаје и успомене из живота нашега народа. Жубор воде – глас је оца мога оца.
Реке су нам сестре, утољују нам жеђ. Реке носе наше кануе, хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате се сетити и учити своју децу да су реке наше, као и ваше, сестре. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте сестри пружили.
Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исти као и било који други. Он је странац што дође ноћу и узме земљи све што њему треба. Земља му није мати, већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не мари због тога. Одузима земљу својој деци и није га брига због тога. Гробови његових отаца и земља што му децу роди остају заборављени. Према мајци земљи и према брату небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита. Његова ће похлепа уништити земљу и за собом оставити пустош.
Не знам! Наш се начин живота разликује од вашег. Од погледа на ваше градове црвеног човека заболе очи. То је можда зато што је црвени човек дивљи и не разуме ствари. У градовима белог човека нема мирног кутка. Нема места на којем би се чуло отварање пропупелих листова у пролеће, или дрхтај крила мушице. Можда зато што сам дивљи човек, једноставно не схватам. Бука ми вређа уши. Шта вреди живот ако човек не може да чује крик дивојарца, или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем много. Индијанац воли благи хуј ветра кад се поиграва површином мочваре, и мирис поветарца освежен подневним пљуском, или боровима. Највеће благо црвеног човека јесте ваздух. Све живо дели исти дах – животиња, дрво и човек. Свима је тај дан потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут некога ко је дуго на самрти, он не осећа смрад. Продамо ли вам земљу, морате се сетити да нам је ваздух драгоцен, да ваздух дели свој дух са целокупним животом који одржава. Ветар што је мом деди дао први дах, прихватиће и његов последњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу. Као место на којем ће и бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа.
Размотрићемо вашу понуду да купите земљу. Одлучимо ли да пристанемо, захтеваћемо да испуните овај услов: бели човек мораће да се понаша према животињама овога краја као према браћи. Дивљи сам и не разумем другачији живот. Видео сам по преријама хиљаде бизона које је бели човек убио пуцајући из јурећег ватреног коња. Дивљи сам и не разумем како гвоздени коњ, из којег сукља дим, може бити важнији од живог бизона кога ми убијамо само да бисмо преживели.
Шта је човек без животиња? Када би животиње нестале, човек би умро од велике усамљености духа. Што год задеси животиње, убрзо снађе и човека.

Све је у свету повезано.
Мораћете учити своју децу да им је под ногама прах наших дедова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете учити своју децу, исто као што ми учимо нашу, да нам је земља мати. Што снађе земљу, снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу, пљује на себе сама.
Земља не припада човеку! Човек припада земљи! То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано!
Није човек творац тканине живота, већ је само пређа у њој. Што учини са тканицом, чини и са собом.
Чак ни бели човек, чији Бог иступа и говори с њим као пријатељ с пријатељем, неће избећи заједничку судбину. Можда смо ипак браћа? Видећемо. Једно знам сигурно: и бели човек ће једном морати да схвати – наш Бог је исти Бог. Можда мислите да и њега можете поседовати, као што се спремате да заузмете целу нашу земљу. Али нећете! Он је Бог људи и његова је милост једнака и за црвеног и за белог човека. Ова је земља њему све. Оскрнавите ли је, као да сте презрели њеног Створитеља.
Бели ће људи нестати можда и пре осталих племена. Прљајте само свој лежај и једне ноћи ћете се удавити у сопственом измету. У нестајању ћете горети у огњу Бога који вас је довео овамо и с неком необјашњивом намером дао вам власт над овом земљом и црвеним човеком. Таква судбина се нама чини бедном.
Не разумем зашто се убијају бизони; зашто се кроте дивљи коњи; зашто је у дубини шума толико људског смрада; зашто је видик на зелене брегове исцепан жицама што говоре?! Где су шумски густиши? Нема их више! Где је орао? Одлетео! Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак.

Превео: Васа Дебић (Преузето из апендикса књиге “Антологија хумана — Пет хиљада година мудрости” Беле Хамваша, “Дерета”, Београд, 2001)