ПЛАНИНСКЕ ЉЕПОТИЦЕ

ЗАБОРАВЉЕНА РИЈЕКА

Много планинских вода сам упознао и мислио да сам их скоро све обишао, све док ме једног дана мој комшија Илија, који иначе није рибар, не запита да ли сам икад рибарио на Јању....

пише: Здравко Ћургуз

Много пута сам се запитао шта је то што ме вуче да са рибарским штапом у руци обилазим планинске љепотице модрих боја. Да ли је то кристална провидност његових вода, разиграност бистрих брзака, сјеновитих стрмих обала, или само страст рибара да забаци удицу тамо гдје још није ловио. Питао сам се, питао, остајао без правог одговора, и даље одлазио у посјете тим планинским љепотицама, ломатао по уским планинским стазама и мртав уморан враћао кући.

Кад год би ми се пружила прилика, одлазио сам на мјеста гдје још нисам био и тај чар упознавања нових предјела и вода био би један дио одговора на моје вијечно питање. Много планинских вода сам упознао и мислио да сам их скоро све обишао, док ме једног дана комшија Илија, који иначе није рибар, не запита да ли сам икад рибарио на Јању. Био сам мало затечен питањем, јер сам чуо за Јањ. Ту ми је малтене под носом, а некако сам заборавио на њега, потиснуо га на крај сијећања и само је име остало магловито меморисано у подсвијести. Поштено сам му признао да никад нисам тамо био. Он ми обећа да ће ме одвести на Јањ и упознати са својим пријатељем Славком Пиљићем рибочуваром, који ће ми открити све тајне Јања.

У СЛАТКОМ ИШчЕКИВАЊУ

Разговарали смо ми тако негдје у јануару и ја сам већ био заборавио на то, док ми одједном није синуло да је лов на пастрмку отворен и да ме Јањ чека. Подсјетих Илију на наш договор у јануару и пошто он пристаде да идемо, позвах свог пријатеља Баћу, ког сам ја зарибарио прије двије године, да иде са нама. Морао сам га наговарати читава два минута док је пристао, а потом утаначисмо да кренемо сутрадан у суботу, рано, у пет сати, да би до седам сати стигли до Славка.

Превртао сам се читаву ноћ напола будан по кревету, захваћен оном слатком грозницом ишчекивања погледавао не знам ни ја колико пута на сат и чудио се како вријеме споро пролази. Напокон сат зазвони. Брже боље се обукох и док сам износио ранац, чизме и штапове, стигоше Баћо и Илија. Кренусмо одмах. Свитало је кад стигосмо пред Славкову кућу. Славко нас дочека домаћински, онако како то само знају горштаци изњедрени у овим брдовитим крајевима. Кафа, љута ракија и домаћи овчији сир, да се наðе уз ракију.

Након отприлике добрих сат времена, договорисмо се да Илија остане, пошто није рибар, а ми да кренемо. Уз пут Славко задовољи моју знатижељу везану за Јањ и одговори на безбројна питања. Јањ извире испод брда "Цумбина главица", а поред самог извора смјестило се мало поспано брдско сеоце Бабићи.

На самом извору у њега се улијева ријечица Ваганац, изузетно чисте и бистре воде, пуна поточне пастрмке и ријечних ракова, по чему је вјероватно јединствена на овим просторима

Одмах испод извора прави водопад од 4 - 5 метара висине и улази у кањон дуг око пола километра, потпуно непроходан, чак и за ове горштаке који се читав живот ломатају по нашим беспућима. На изласку из кањона постаје питомији, пун разиграних брзака, па онда дубоких сјеновитих вирова, бистрих прелијева, идеалних за мушичарење, за вијечиту игру ловца и ловине. Након отприлике два километра добија и своју другу притоку, ријечицу Глоговац, и оснажен постаје бржи, плаховитији чинећи брзак дугачак километар у коме, осим пастрмке, има и некрунисаног принца планинских вода, липљена. Недуго затим уморан од јурњаве постаје лијењи, дубљи, често се рачвајући у више рукаваца који се након неколико спајају опет у једно корито и тако све до села Горње Јањске отоке, гдје се сурвава са двадесетак метара висине правећи водопад пред чијом љепотом човјеку застаје дах. Од водопада па, све до села Мужића показује своје дивље лице пјенећи и хучећи и тек од Мужића се смирује и постаје изузетно погодан за риболов. Такав ток му је све до Шипова гдје се спаја са Пливом.

НА ИЗГЛЕДНОМ МЈЕСТУ

Јањом газдује С.Р.Д. "Шипово", мало али узорно рибарско удружење, на челу са великим ентузијастом Милорадом Каурином, које је ове године успјело да у Пливу и Јањ убаци преко 35.000 млаðи поточне пастрмке и тако обогати рибљи фонд.

Причајући тако, стигосмо до мјеста које нам Славко препоручи као изузетно богато пастрмком. Ужурбасмо се одмах вадећи из џепова прслука пешеве и разне варалице, све их мјеркајући и бојећи се да не промашимо ону праву. Ја изабрах једно мало Ружно паче излежено у чачку и нестрпљиво га забацих испод једне старе дебеле врбе. Полако сам окретао машиницу, све очекујући онај добро знани ударац, од кога сваком рибару крв брже заструји венама и обузму га посебна чувства које човјек може доживити само на води. Ништа. Покушао сам још два три пута беузпјешно, док десетак метара узводно не угледах једно мјесто гдје је контра струја стварала вртлог.

Забацих варалицу и пустих да је контра струје увуче у вир и онда осјетих снажан ударац и мој се штап сави скоро до воде. Дадох контру и почех брже мотати најлон, осјећајући по отимању да је загризао прави комад. Један па други стреловит скок изнад воде нису ме затекли неспремног и убрзо се пјегава љепотица закопрца у трави. Бијаше то прелијеп мужијак седефастих крљушти које су се пресијавале на прољетном сунцу и као крв црвених пјега разбацаних по читаву бијелу. Имао је негдје око килограм, али кад ме Баћо чувши пљускање воде, запита: "Шта је, колика је? Ја одговорих као из топа: "Права је, има килу и по!" Шта ћеш, рибар к'о рибар. Бацали смо на том мјесту још неколико пута и пошто се ншта не јави, поðосмо полако узводно. Терени су били прекрасни. Дубоки вирови сакривени испод старих врба чије су гране као сунцобрани правили дубоку хладовину, широки пјескари посути мјестимице воденом травом и бистри прељеви, дочаравали су у мени ону слику замишљених терена за риболов.

Знао сам да смо за прави јутарњи риболов закаснили јер је већ било добро одјутрило, па наговорих Славка да одморимо и нешто презалогајимо. Баћо је упорно бацао и одједном чух пљускање воде и његово задовољно мрмљање. Угледах га гдје сав сретан иде према нама носећи лијеп примјерак у рукама. Отегао се наш доручак, улијенило нас сунце, опио мирис ливада па нам се све не устаје. Одјсједили смо добрих два сата причајући гдје смо све рибарили, сјећајући се оних накрупнијих риба које су нам спале, присјећајући се старих добрих времена кад је рибе било к'о пљеве. Рибарили смо још неко вријеме и ја улових још два лијепа примјерка, док је Баћо кукао, како му је отишао страшан комад. Сунце је већ било добрано одскочило на небу и, знајући да је јутарњи риболов завршен, предложих да не чекамо предвечерје него да се вратимо кући. Њих двојица пристадоше и ми се полако спаковасмо и кренусмо назад код Славка. Кафа нас поврати из мртвила које доноси јако прољетно сунце и одбисмо љубазног домаћина да останемо на ручку, правдајући се да смо уморни и да идемо кући одмарати. Пењући се од Славкове куће узбрдо до кола окренух се да још једанпут погледам ту прекрасну ријеку и промрмљах нешто као заклетву Јању: "Вратићу се!